Pirinač i(li) riža

Smatra se balkanskim turcizmom persijskog porekla. Međutim, ova prastara kulturna biljka nastala je, verovatno, od divljih vrsta rasprostranjenih na području od južne Indije do Kine. Otuda i njena imena – birindž i oriza (lat. Oryza sativa) – potiču iz sanskrita.
Iz Indije stiže u arapske zemlje, a potom u Mesopotamiju, Siriju i Egipat, da bi u X veku bila poznata i u Španiji. Svoju ekspanziju ova žitarica doživljava u VII veku.
Upoznavši je u Iraku i jednom je prihvativši, Arapi su je gajili svuda gde su za to postojali klimatski uslovi. Kasnije će je preuzeti Turci i to je najznačajnija kultura koju će oni doneti na balkanske prostore. Smatra se najvažnijom žitaricom sveta i osnovna je hrana preko polovine čitavog čovečanstva.
U našem jeziku postoje i oblici pirinč i pirindža (»Nišesta se gradi od pirindža«). Pirinčište je njiva, polje na kojem je gajen pirinač, a pirinčar je onaj koji gaji ovu žitaricu. Pirinač je, međutim, i naziv za bronzu (žuta med), pa otuda pridev pirinčali – koji je od pirinča, mesingan (»Škljocnu pirinčali reza i istom se vrata otvoriše«).
Koristi se, manje, i drugo ime – riža. Polje zasejano rižom, pirinčano polje naziva se rižište (»Nekadašnje močvare... danas su bogata rižišta«), a rižar je radnik na riži. Od ove druge reči – oriza – potiču nazivi za pirinač u većini evropskih, kao i u ruskom jeziku (reis, rice, riz, riso, ris). I kod nas su zabeleženi oblici: riž, rižkaša, riškaša, uz saracensko pšeno.