Početna stana
 
 
 
   

Srbija pred bankrotom

Više raditi, manje se zaduživati

Katastrofalno stanje srpske privrede i državnog budžeta su posledica akumuliranog efekta brojnih politika i vlada unazad više decenija, a eventualni oporavak je moguć samo ako se istovremeno znatno krešu javni izdaci i povećavanjem zaposlenosti dinamizira privredna aktivnost

Srbija funkcioniše isključivo zahvaljujući profesionalnim investitorima; bukvalno, isplata penzija, plata u javnom sektoru, rad bolnica, škola, železnice, gradskih vodovoda, energetskog sistema, zavisi od spremnosti i interesa bogatih da svake godine otkupljuju ovdašnje obveznice i trezorske zapise u vrednosti više od pet milijardi evra, a i ova svota se redovno uvećava za kamatu, plus dodatno zaduživanje države sa prekomernom javnom potrošnjom i izuzetno niskom privrednom aktivnošću. Problem je ubrzana spirala zaduživanja, pa investitori gube poverenja da će ikada naplatiti pozajmljeni novac.

Milijarda evra za kamate
Umanjiti porez na rad

Najbitnije je dinamizirati odavno anemicnu privrednu aktivnost u Srbiji, posebno segment malih i srednjih preduzeća u kojima se krije potencijal za ublažavanje nezaposlenosti, najveće društvene i ekonomske pošasti. Stav privrednika je da bi umanjenja opterećenja na rad bila odlična pomoć manjim poslodavcima; primer iz Češke, zemlje sa, u globalnoj krizi, samo 8,2 odsto nezaposlenog radno aktivnog stanovništva, je poučan. Kod njih opterećenja na rad ne prilaze 40 odsto neto zarade, pa su na tamošnju prosečnu platu od 780 evra 310, dok bi u nas bila 540 evra. Na našu prosečnu platu od 380, nameti su 250, dok bi po “češkom modelu” bili 150 evra. Odličan podsticaj da mnogi preduzetnici iz sive pređu u legalnu ekonomiju, odnosno da se iz viška profita finansira razvoj firme i uvećava broj zaposlenih. Zamislimo samo da svako drugo malo preduzeće zaposli po dva, a preostala po jednog radnika i to bi bilo 700.000 novih radnika.

Ne bi trebalo da se čudimo; samo kamate smo u prvih šest meseci platili preko 520 miliona evra, više nego za celu 2012. godinu. Kako država Srbija i dalje troši mnogo više nego što fiskalnom politikom prikupi u budžet, u ovoj godini je već emitovano obveznica za oko 950 miliona evra više nego što je dospelo na naplatu. Prema okvirnom finansijskom planu, do kraja godine će se emitovati obveznica za još 600 miliona evra iznad nivoa dospevajućih iznosa. Nedavno nam je iz Ujedinjenih arapskih emirata pristigla milijarda međudržavnog kredita, dok je Svetska banka svojih 250 miliona podrške budžetu uslovila promenama zakona o radu, usvajanjem zakona o stečaju i restrukturiranjem javnih preduzeća. Kako će, međutim, budžetski deficit dostići 2,6 milijardi evra, tj. 8,3 odsto (precenjenog) bruto društvenog prihoda, najviše u Evropi, sem, možda, Ukrajine, vidi se da nije izvesno hoćemo li, i pored novih zaduživanja, uspeti da zakrpimo rupu u državnim finansijama. Otuda i znaci nepoverenja investitora da dalje kupuju naše hartije od vrednosti; signal je što svi, čak i Rusija, dalju kupovinu uslovljavaju postizanjem barem blaže varijante aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom. Zašto se u budžet fiskalno sakupi manje nego što država potroši; ova godine razlika je čak blizu 17 odsto BDP? Odgovor je da je tradicionalno niska privredna aktivnost u Srbiji tokom globalne krize dodatno umanjena, dramatično smanjujući zaposlenost za najmanje 250.000 radnika. Prethodnih godina se pokušalo povećati prihod uvećanjem stope poreza na dodatu vrednost za dva procentna poena, poreza na dobit sa 10 na 15 odsto i (opštinskog) poreza na imovinu; u Novom Sadu, primera radi, za dve godine čak 300 odsto! Efekat je tanak, jedva da pokriva polovinu od 950 miliona evra koliko budžetske obveznike svake godine koštaju predimenzionirana i prekobrojna javna preduzeća. Dodatni budžetski prihod je moguć samo redukcijom sive ekonomije, koja u srpskoj privredi učestvuje sa nešto iznad 30 odsto, i uvećanjem privredne aktivnosti. U oba slučaja, reč je o prihodima čiji bi se priliv video tek nakon dve-tri godine, a i zahtevaju izgradnju povoljnog poslovnog ambijenta, i poreskog sistema sa logičnijim opterećenjem obveznika, pouzdanog pravosudnog sistema, de-monopolisanje čitavih privrednih grana, pre svega aktuelnog duopola u maloprodaji... Obe mere i koštaju.

Štednja neophodna, ali nedovoljna

Kako je moguće tek minimalno uvećanje prihoda na kraći, pa i srednji rok, svođenje budžetskog deficita sa 8,3 na ciljnih 2,9 odsto BDP može da se realizuje jedino umanjenjem državnih izdataka, pre svega plata u javnom sektoru, te reformisanjem javnih i državnih preduzeća, od kojih su ova druga već 14 godina u restrukturiranju i plate dobijaju iz budžeta, što godišnje poreske obveznike staje 700 miliona evra. Nešto ranije počeo je rast zarada i eksplodiralo je partijsko zapošljavanje u javnom sektoru, pa danas u ovom segmentu radi preko 820.000 ljudi, mada smo do pre godinu i po dana verovali da ih nema više od pola miliona, pri čemu su zarade za 70 odsto više nego kod kolega istog stupnja i profila stručnosti iz privatnog sektora. K tome još, deo ove skupine, je dodatno povlašćen privilegijama stečenim putem kolektivnog ugovaranja sa osnivačem (opštinom, pokrajinom, republikom), što će reći sa sopstvenim partijskim čelnicima. Praktično, radnika zaposlenog kod privatnika više eksploatiše zaposleni u javnom preduzeću nego sopstveni poslodavac. Za subvencije javnim i preduzećima u restrukturiranju iz budžeta se izdvaja 10, mada ni u jednoj evropskoj državi ovaj izdatak ne premašuje 7,2 odsto. Koliko su javna preduzeća neefikasna ilustruje podatak da raspolažu sa 23 ukupnog kapitala srpske privrede, a ostvaruju tek 8,7 odsto ukupnih poslovnih prihoda. Kada se zna dubioza ovog privilegovanog segmenta, ne iznenađuje procena da je neophodno u ovoj i naredne dve godine otpustiti najmanje 160.000 “javnaša” kako bi efekat bio primetan.

Korak do provalije

Kako je Srbija zapala u nevolje iz kojih se decenijama bezuspešno čupa? Dubioza je tolika da je nemoguće optužiti samo jednu vladu, pa čak ni samo jednu generaciju; u pitanju je akumilirani efekat brojnih vlada unazad nekoliko decenija. Zapadamo u nevolje stalno, moglo bi se reći od 1979.godine, da ne idemo dublje u prošlost. Tada je dolar posle dugog pada počeo da naglo, tako reći preko noći, jača, cene nafte odletele su u nebo, kao i kamate na tržištu novca, dok su Irak I Iran, podstaknuti spolja, zaratili. Do tada smo godišnju potrebe za naftom plaćali izvozom robe vredne 295 miliona dolara, 1982.godine, za istu količinu nafte bio nam je potreban čak 10 puta veći izvoz, 3,1 milijarda dolara. Jako nam je smetalo jačanje dolara spram marke i lire, s obzirom da su nam Nemačka i Italija bili glavni trgovački partneri. Rat na Bliskom istoku je onemogučio da građevinske radove u Iraku, kako sme decenijama radili, naplatimo naftom. Bivša SFR Jugoslavija, već iznutra načeta, nije izdržala i prestala je da vraća dugove. Prvi put je došao MMF i, premda nije bilo eksplicitno formulisano, konstatovao da je država bankrotirala. Usledio je dodatno smanjenja uvoza, nestašice benzina, higijenskih potrepština, hemikalija… Državni dug je sa 9,1 početkom 2009. godine za tri godine uvećan na 23 milijarde dolara. Bivša država se nije izvukla iz krize, uprkos tradicionalno visokim deviznim doznakama gastarbajtera, koje su i trostruko nadmašivale sledećeg po redu “deviznaša”, turizam. Sa ratovima, raspadom Jugoslavije i nerazumnom politikom 90- tih godina, kriza se produbljuje. FAP je propao još 1992.godine, kada je godišnja proizvodnja sa 3.200 spala na 650 kamiona. Tada su propali I Fijat, Elektronska industrija, Prva Petoletka, Novkabel, giganti socijalističkih vremena. Poslepetooktobarska obnova kratko je trajala, inodugovi su nam višenego prepolovljeni, ali privreda nije oživljena, a buđet se punio iz privatizacionih prihoda. Kakva glupost, prodavati kućno srebro za tekuću potrošnju!

Sa globalnom krizom, prestaje interesovanje stranih investitora, ništa se ne kupuje. Krenuli smo u zaduživanje izdavanjem hartija od vrednosti. Mada je premijer Cvetković bio protivan, politiku je vodio kabinet bivšeg predsednika Tadića, pa se u razdoblju od 2009. do maja 2012.godine država Srbija zadužila 5,5 milijardi evra, uvečavši ukupni dug na 12,6 milijardi. Posle dve godine koprcanja, preduzeća su počela da manje zajme od banaka, pa je dug privrede sa 13,5 smanjen na 12 milijardi, što ukazuje na kontinuiran pad inače niske privredne aktivnosti. Trenutno je spoljni dug države 14,6 milijardi, banaka i privrede 12, zbirno oko 26 milijardi. Ukupni javni dug Srbije je sa 29 odsto BDP krajem 2008.godine ubrzano rastao, dostigao 21,2 milijarde evra, 66 odsto BDP, mada je zakonom ograničen na 45 odsto. Do kraja godine će biti još zaduživanja i kalkuliše se da će javni dug premašiti 73 odsto BDP. Premnogo za siromašnu i zemlju u kojoj jako malo ljudi radi.

Budućnost pripada malima

Da budućnost, bar kada je zapošljavanje u pitanju, pripada malim preduzećima svesni su i u Evropskoj uniji, u kojoj je oko 27 miliona nezaposlenih. Glavna ideja rešavanja krize se vidi u sektoru malih. Sve savremenije tehnologije u liderskim kompanijama zamenjuju ljudski rad automatizacijom i robotizacijom. Kalkuliše se da svako od oko 19,5 miliona mikro, mini i malih preduzeća zaposli bar po jednog novog radnika i problem bi bio gotovo rešen. Ali, isto tako, važno je dostiči izvozni kvalitet i konkrentnost, u Nemačkoj svako preduzeće srednje veličine u proseku izvozi u 17 država.

Živan Lazić

     
01-30. septembar 2014.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2014