Početna stana
 
 
 
   

Esej

KAKVIH SVE SRPSKIH PISACA IMA

Većina domaćih književnika svesno ili nesvesno uga|a ovim starinskim stereotipima. Svesno – oni ambiciozniji, koji prepoznaju šansu za svoje mesto pod suncem u uga|anju narodskim predstavama.

Predstava koja o piscima preovla|uje kod našeg sveta nije baš odmakla od devetnaestovekovnih opažanja. Po njima je literata svojeglav čovek, u najboljem slučaju bohem. Kako god: posredi je autor zavisan isključivo od inspiracije, a to je još jedna arhaična predstava o procesu književnog stvaranja. Stereotip o ćudljivom kreativnom biću na neki način hrane i shodne pod-predrasude kakva je i ona o geniju kom svako suvišno znanje smeta da bude “svoj”. Ispada poželjno da pisac bude što neobrazovaniji, pa makar i jurodiviji, jer time izvorniji, a što je, praktično, slaboumniji, ima nekako izglednije šanse da bude vispreniji. Predstave iz dotičnog korpusa eventualno su dobacile do devetnaestovekovnog bodlerovskog opiranja izvesnim dometima civilizacije ili do modernističke preosetljivosti umetnika koji pokazuje “izvestan stepen opšteg i razgranatog resentimana ili neprijateljstva” –1 dakle, do prvih decenija dvadesetog stoleća.
Većina domaćih književnika svesno ili nesvesno uga|a ovim starinskim stereotipima. Svesno – oni ambiciozniji, koji prepoznaju šansu za svoje mesto pod suncem u uga|anju narodskim predstavama. Kada se ta ambicioznost usmerava ka okviru srpske književnosti kao gotovo jedinom mogućem svetu, dobijamo nacionalističke pesnike o kakvima smo u ovoj rubrici više puta pisali, pa da ne ponavljamo. Ima i onih koji su i sami iskreno poverovali u arhaične predstave o piscu bilo zato što to kod njih izaziva izvesno psihotično uživanje u jednom izolovanom svetu, bilo da ih mrzi da čitaju savremeniju literaturu ili putuju po relevantnijim geografskim odredištima. Za razliku od zapadnoevropskih kolega koji po pravilu govore po nekoliko jezika, vode računa o ličnom public relationsu i obavešteni su o savremenom pismu, onaj ko ima nesreću da poznaje mnogo srpskih pisaca – mada, i pisaca uopšte – zna da ih dosta ima što se ne služe ni engleskim, uglavnom ih ne zanima recentna književna produkcija osim domaće koju po pravilu ne čitaju, a nedostatak imidža često nadokna|uju spoljašnjim nemarom. Potonji faktor se s jedne strane može nazvati nesupstancijalnim. S druge, ako se duh vremena ne shvati kao moda, trend – kao što je to u nas nažalost često slučaj i me|u intelektualcima – nego u svojstvu vajkadašnje i temeljne filozofske kategorije, jedna od glavnih značajki ovog vremena, ona koja ga razlikuje od svih drugih, jeste ta da se danas za dvadeset četiri sata više informacija proizvede nego do samo pre nekoliko decenija za čitavu godinu, onda je nulta stvar reći da je knjiga osim kreacije (a jeste ako je dovoljno univerzalne vrednosti) i informacija. Upravo iz svesti o pripadnosti takvom dobu, glavni nosilac knjige kao u najboljem slučaju kreativne informacije, autor, potrudiće se i oko ličnog PR-a i imidža. Možda zvuči površno, ali recepciju zaista više ne odre|uje samo delo nego i spremnost da se ono infrastrukturno iznese. Nesumnjivo dobra strana takvog stanja stvari jeste da više nema apriorno privilegovanih.


Neke kolege moje neznatnosti se oblače na neki način tradicionalno: i zimi i s proleća u istoj zelenoj vetrovci, ili izbledeloj teksas jakni... Spoljni nemar ovde ipak implicira i unutrašnju nesigurnost, budući da je srpskome literati namenjena pasivna uloga: on čini nedefinisan me|usloj izme|u naroda i elite. Naivniji “obični smrtnici” ga i dalje doživljavaju delom elite koja ga s druge strane – “značajem” koji je odredila kulturi – gura natrag u ono što je lumpen. Recept za takvog domaćeg “uspešnog” pisca je, manje-više, sledeći: ignorisanje Zapada i čitanja bilo čega izvan sadržaja obrazovnog programa i dnevne štampe, pismo kojim se književnost ispostavlja kao poslednja uteha za nacionalni poraz ili, u krajnjem slučaju, poetika ciroze jetre. Takvi autori su zvezde književnih časopisa, koji su počev od kraja prošlog veka izgubili na relevantnosti i čitanosti i po pravilu se pretvorili u svojevrsne slivnike tekstova. Haos, tačnije javašluk, srpske književnosti u kojima devetnaestovekovne poetike ravnopravno, ako ne i povlašćeno, koegzistiraju sa savremenima, dakle opštenevažeće sa opševažećim a to pojedini kritičari nazivaju poetičkim pluralizmom, najbrže se može snimiti uvidom u jedan takav časopis.
Suštinski ne mnogo povoljniju ulogu nisu sebi namenili ni oni što u jednom neure|enom društvu nastoje da pisanjem ili glumljenjem spisateljske karijere održe značaj ne samo institucije uspeha nego i ugleda. „Ugled“ se u ovom slučaju održava distancom, nedostupnošću za sve osim po pravilu za kakav literarni ili kulturklan, ponekad novinare i, naravno, političare. I, kad se sve starinske predstave ukrste: naš pisac se ispostavlja kao čovek koji je – bilo u vizijama manje upućenog sveta, bilo da je to kod nas još uvek stvarno većinski slučaj – nestabilna osoba koja lavira od poniznosti do harizmatičnosti, arogancije i svojevrsne neuračunljivosti.
Ako je danas lakše autorski delovati nego što je to bilo u velikoj Jugoslaviji utoliko što je od devedesetih u Srbiji gotovo nemoguće da pisac sudski odgovara za svoje književno delo, u pitanju je samo mera značaja koji elita propisuje literaturi. Autora čije je delovanje neugodno po društvenu elitu više nije neophodno poslati u zatvor ili, kao u Staljinovoj Rusiji, pod zemlju. Glavni način da se njegovo dejstvo blokira u informaciono doba koje živimo jeste da on bude prećutan. Tako je, ne samo kod nas, uloga pisca postala toliko društveno nebitna da je izgubila oreol opasnosti. Sa sazrevanjem tržišne logike, čak i etablirani autori ostaju bez izdavača, posebno kad se radi o manje komercijalnim ili sasvim nekomercijalnim rodovima poput kratke proze, poezije ili eseja. Sumarno, kanda nikad nije bilo teže biti srpski pisac nego što je to u tranziciji, pa radilo se i o – poetički, mentalno i imidža a propos – onima što pripadaju manjini koju čine savremeni srpski pisci dvadeset prvog veka; savremenim srpskim piscima dvadesetog veka; ili savremenim srpskim piscima devetnaestog veka, tj. piscima sa prelaza iz dvadesetog u devetnaesti vek. Ako prvi žive u svom vremenu, potonji ga po pravilu slabije razumeju. Opet, savremeni devetnaestovekovni autori su u Srbiji poetički mnogo favorizovaniji i neuporedivo uklopljeniji u pominjane pučke predstave o piscu u koje se nažalost neretko uklapaju i one, kritičarske. Dotle dvadesetprvovekovni srpski pisac ima najmanje šanse za adekvatno čitanje od strane mahom neosavremenjene kritike. Tako|e, ako želi suštinskom uzlaznom putanjom, takav autor nema vremena ni nekih drugih uslova za zaglupljujuća klanovska posla ni za retardirajuće dodvoravanje političarima, te mu ne ostaje mnogo izbora. Ukoliko želi da bude prisutan iako se odrekao raznih vidova moći – klanovsko-političke ušuškanosti i učešća u još uvek isplativoj predstavi o vračkoj prirodi literate – to još jedino može da postigne preko publike. Iako podrazumeva neizbežno odazivanje pozivima medija, dotični izbor je časniji utoliko što publika čini jedini nekorumpiran segment književnog života, jer ulaže u pisca po sopstvenom izboru. Pristajanjem na dostupnost medijima i kupcima njegovih knjiga, pisac demistifikuje predstavu o nekakvoj posebnoj prirodi autora, što nosi i izvesnu dozu (kritičke) samosvesti, ne samo demokratičnosti.
Naravno, literati uvek ostaje opcija “javnog” larpurlartizma u kojoj on samo piše najlepše što ume i iz lične potrebe, bez obzira na recepciju. Kažem “javnog”, jer larpurlartizam bi danas ionako trebalo da bude utkan u razloge za pisanje, nulta stvar, te više ne bi bio stvar poetike već infrastrukture. U ravnodušnosti društva prema kulturi i literaturi, i neprilago|enosti potonje lokalnim tranzicionim finesama, većina takvih pisaca, i pisaca uopšte, stvara u ambijentu do kog njen značaj na kraju manje-više i doseže.

Igor Marojević

1 Prema: Džin H. Bel Viljada – Umetnost radi umetnosti i književni život (“Svetovi”, Novi Sad 2004, str. 168).

     
01-30. septembar 2014.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2014