Početna stana
 
 
 
   

Pismo iz Kikinde

Proizvodnja straha

Ne tako davno, fabrike u Kikindi prozvodile su i za izvoz. Ustvari, nije bilo fabrike koja nije proizvodila za izvoz, od velike "Livnice" sa 6.000 radnika koliko je zapošljavala u svojim najboljim danima do malene "Trikotaže" sa 300 radnica. Mladi inženjeri iz Beograda i Novog Sada dolazili su u Kikindu da tu nađu posao, stan, bračne drugove i družice, prijatelje i solidne prihode. Prema statistikama iz tih prošlih vremena Kikinda je bila treća u SFRJ po broju novih mašina za pranje rublja, televizora i automobila. Nema više kikindske kuvane šunke u konzervi, koja je dospevala na izbirljiva tržišta zapadnoevropskih zemalja. Nema ni zimnice koju je pravila, po starim receptima, fabrika "Prima". Čuveni kikindski crep i cigla su pod znakom pitanja, jer je proizvođač, fabrika "Toza Marković", u ozbiljnim problemima, ukratko, u stečaju. Proizvode se u Kikindi kolači i keksi - i ogromna količina straha, koji nevidljiv ali prisutan doslovno buja pod letnjim suncem ili čestim kišama. Raste kao velika pečurka posle svakog razgovora uz kafu ili rakijski kazan. Ljudi su doslovno zamrli, naročito oni koji se ne mogu pohvaliti bogatstvom ili "dobrim vezama", toliko se boje da nijedan razgovor, čak ni onaj o letovanjima, ne može da prođe bez pominjanja zimske sezone. Taj samo naizgled iracionalni strah od zime pojavljuje se u Kikindi već u julu: "ide zima, ide smrt", govore Kikinđani još pre nego što leto prevali prvu polovinu, a od početka septembra panika skoro može da se opipa u vazduhu. Da bude jasno, nije u pitanju bojazan od zime kao takve, od hladnoće, snegova, ogolelih grana i ledenog severca niti od zimske čamotinje i neveselog raspoloženja, kao u pesmama Adija ili Petefija, Balaševića ili Bregovića, nego sasvim konkretan strah od računa za grejanje. Svi su unapred uplašeni od cene struje, gasa i parnog grejanja, sećajući se kako su prošle zime plaćali po 20.000 dinara i više kad im stigne račun ili se zaduživali uz kamatu koja u našem slučaju dođe kao kazna za sve koji nemaju dovoljno "dobre" plate da bi pratili poskupljenja. Stanovnici "velikih spavaonica", zgrada sa mnogo stanova, već su počeli da otkazuju uslugu kikindskoj "Toplani" i da isključuju radijatore. "Toplana" se čudi i kažnjava, ali, ne može da spreči korisnike da joj otkažu uslugu. Mnoga domaćinstva vraćaju u kuće i stanove stare dobre peći na drvo i ugalj - šporet "smederevac" je pravi hit - jer u njih mogu da ubace doslovno sve što gori, čak i plastične flaše, pa da bar na taj način uštede novac a uspeju da se zagreju istovremeno. Seča svega što može da se loži već je u toku, tako da će malobrojno drveće u Kikindi i okolini teško izmaknuti testerama.  Cepanice - šta cepanice, pun šleper drva - na vatru opštenarodnog straha još dodaje i vlast, što državna što lokalna, najavljujući mere štednje, koje, u njenoj interpretaciji, znače otpuštanje, smanjivanje plata i ukidanje svega što, po njenom mišljenju, ne donosi dovoljno dobre rezultate - a to su bukvalno svi, osim nje same. Odlukom SO Kikinda čak i javna preduzeća "Autoprevoz", Gradsko zelenilo i Informativni centar (čiji su izveštaji o poslovanju uredno usvojeni na jednoj od letnjih sednica sa pedeset i više tačaka dnevnog reda) prelaze na minimalac; u drugima se smanjuju plate, i to ne svima, nego kako kome; a u svrhu štednje, ustanovama kulture je zabranjeno da preuzimaju bilo kakve nove obaveze. Državna vlast je najavama smanjenja plata i penzija već podigla nivo adrenalina preko podnošljive mere. U Kikindi, bilo kakva plata već predstavlja privilegiju, otprilike, kao da je primalac u najmanju ruku član naslednog plemstva, a penzija, svejedno kolika, sve češće je jedini siguran ili jedini uopšte prihod porodice. Dirnuti u taj minimum, znači dirnuti u osinje gnezdo, saglašavaju se svi, samo se ni na vidiku ne primećuje bilo kakvo organizovanje protiv takvih zastrašujućih najava i njihove, daleko bilo, realizacije. Štednja i reforme uvek se na kraju prevale na one koji već nemaju od čega da uštede, osim da prestanu da jedu - to smo videli svaki put bez izuzetka kad god nam je zaprećeno štednjom i reformama. U međuvremenu, cene svega, od energenata do životnih namirnica, uredno su rasle i strah je rastao sa njima - do nekog razrešenja ili izvesne propasti grada koji se nekad ubrajao u odlična mesta za život.

Gordana Perunović Fijat

     
01-30. septembar 2014.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2014